Tiha naklonost prolaznosti

Dato mi je telo – šta da radim s njim,
Tako jedinstvenim i tako mojim?
Za tihu radost: disati, živ biti -
Kome se, recite, moram zahvaliti?
Osip Mandelјštam

Kada govorimo o prolaznosti ili sticanju svesti o samoj nestalnosti stvari, možemo se kretati u okvirima japanskog koncepta mono no aware. Sam termin ne može se jednostavno postaviti u našem jeziku, već ga možemo opisati kroz stanje žala, melanholije, suptilne senzibilnosti i empatije prema promenlјivoj prirodi postojanja. Drugim rečima, on ne podrazumeva patnju, već sposobnost prihvatanja. Biti u skladu sa ovakvim promišlјanjem znači imati čisto srce koje saoseća sa vitalnom energijom stvari u svetu koji se konstantno menja. Umetnica Ivana Radovanović poštuje ovaj prirodni tok uz potrebu da se s njim harmonizuje.
Koristeći odbačeni materijal, koji je izgubio primarnu namenu, kao polazište – jutu, vunu, ribarske mreže, kanap – gradi nove asocijativne strukture oslobođena straha od njihove propadlјivosti. Za nju je bitan proces stvaranja, geneza rada – tražeći formu ona se samootkriva. Počinje intuitivno, bez pripremnih skica, direktno ulazi u materijal, pronalazeći mu bѝlo i usklađujući se s njegovim karakterom i svojstvima. Ona šije i puni, prazni i dodaje, sučelјavajući mekotu i toplinu vune i grubu teksturu jute. Tragovi koje ostavlјa na njima su arhaični zapisi duboko utkani u njoj samoj kojih je delimično svesna, a koji su iz nje izašli tokom rada, kao automativni zapisi u vidu pukotina, proreza, praznina i čvrsto zatvorenih linija i čvorova. Nataložene slojeve iskustva, sećanja, emocija, Ivana je projektovala u amorfne oblike, monumentalne, slobodne, ali i učaurene, koji izgledaju kao da dišu, mirno i tiho, zadržavajući ili deleći svoju priču. Zašiva ih i oslobađa, dok neke potpuno zatvara možda nespremna da se uhvati u koštac s njima. Svaki šav, nastao u tišini napuštenog prostora, je po jedna intimna zabeleška.
Prostor u kome nastaju skulpture, kao i onaj u kome će biti predstavlјene imaju značajnu ulogu u čitavom procesu rada, jer tek u odnosu na njega njihova slojevitost dobija na značaju. Naime, u njih je utkana energija prostora u kome su nastale – napuštenog vojnog kompleksa u Crnoj Gori kao mesta promišlјanja prolaznosti, dok će nova biti utkana kroz interakciju s posmatračem kome je ostavlјena sloboda interpretacije.
Na taj način, linija koju umetnica suptilno vodi od nečeg napuštenog, ostavlјenog da propadne i onog što po prirodi stvari propada, prema novoj živototvornoj energiji i novom značenju i svrsi kroz umetnički rad, odnosno kroz novi značenjski nivo koji se stvara prilikom susreta sa delom, ostaje otvorena za dalјi tok. Za neko novo preplitanje nestajanja i postajanja, nestalnosti i postojanosti...

Ana Ivanović, istoričar umetnosti